Културни расизам”, појам који су социолози током 80-их дефинисали као расизам заснован на инфериорности неке групе која није заснована на биолошким особинама (као код нациста) већ на схватању о културној инфериорности, потпуно је присутан код доброг дела богате привилеговане класе, илити онога што бисмо марксистичком терминологијом назвали – буржоазија.
Ниподаштавање нижих класа као културна надградња класне динамике постоји у сваком капиталистичком друштву, међутим специфично обележје периферних земаља попут наше је да добар део привилегованог слоја прихвата културне обрасце капиталистичког центра (Запада) и постаје и културно одвојен од остатка народа. У потпуности прихвата неки обрнути етноцентрични поглед на свет, где сада сопствену културу посматра кроз усвојене западноевропске и америчке предрасуде, и чак иде корак даље и према њој се односи са потпуним презиром и ниподаштавањем.

Крезава сиротиња са шајкачом и опанцима која говори Косовско-ресавским дијалектом, док јој са радија свира Шемса Суљаковић, спрема се да оде да гласа за СНС пошто су јој претходно дали џак брашна и литар зејтина. То је слика у глави привилегованог американизованог буржуја, коме је то једини начин да себи објасни зашто људи нису гласали за партију коју подржава (неког деривата ДОС-а), а која човеку који живи у толико бедним условима да свој глас продаје за џак брашна, након што је остао без посла у уништеној и приватизованој фабрици, обећава либералну демократију која том човеку не нуди апсолутно ништа.
Либералној опозицији која се гади своје културе и радничку класу не признаје као легитиман политички субјект, преостаје само да од сопственог народа прави овакве карикатуре равне нацистичким карикатурама Јевреја из 1939.
Напомена: Текст је провобитно објављен на нашој Фејсбук страници
Коментариши