У септембру 1944. године започела је Београдска операција, која се завршила ослобођењем престонице Југославије након заједничког јуриша совјетских тенкиста и југословенских партизана. Као резултат успешно изведене операције, остатак моћне немачке групације армија „Ф“ под командом генерал-фелдмаршала Максимилијана фон Веикса био је блокиран на Балканском полуострву. Грађани Београда дочекивали су ослободиоце као хероје.
Београдску операцију можемо сматрати једним од симбола војног братства Словена, између осталог и зато што је укупан број уједињених совјетских, југословенских и бугарских трупа премашивао пола милиона људи. Била је то једна од ретких операција Црвене армије у којој је тесно сарађивала са страним војним контингентима. Четири армијска корпуса Југославије (15 дивизија), обједињена у две армијске групе, била су оперативно потчињена 2. украјинском фронту. У оперативном потчињавању 3. украјинског фронта налазиле су се трупе бугарске Народноослободилачке војске: 1, 2. и 4. армија (9 дивизија и 3 самосталне бригаде, укључујући тенковску).
До краја септембра, совјетске трупе 2. и 3. украјинског фронта (током операције помагао им је и Дунавски војни флот под командом контраадмирала Г. Н. Холостјакова) поразиле су велике непријатељске формације, стигле до границе Југославије и, прешавши реку Дунав, заузеле мостобран код града Дробета-Турну-Северин. Тиме се отворила могућност да се пружи помоћ Народноослободилачкој војсци Југославије, која је тада већ контролисала велики део територије, док су нацисти и даље држали кључне градове, укључујући Београд, као и главне друмске и железничке правце.
У то време, нацистички окупирани део Југославије био је већ тешко разорен. Уништено је око 6.500 библиотека, више од 1.500 школа, преко 50 православних цркава и манастира, 30 универзитета, 19 музеја, 7 позоришта… Значајан део српског културног наслеђа однет је у Трећи рајх. Београд је током рата више пута био жестоко бомбардован из ваздуха. Од 6. до 10. априла 1941. централни део града и друге важне тачке, попут Краљевског двора на Дедињу, бомбардовали су авиони Луфтвафеа, као одмазду због тога што су се Срби једини у Европи усудили да одбију подршку Хитлеровом „Дрангу на Остен“ (походу на исток) против Руса и подигли устанак, чиме су одложили почетак плана „Барбароса“ са маја на јун 1941. године, а тиме и задржали десет елитних дивизија Вермахта које су Хитлеру касније недостајале пред Москвом.
Три године касније, 16. и 17. априла 1944. године, на већ измучену престоницу Југославије обрушила се огромна америчко-британска ваздушна флота. Иако је та акција наводно била усмерена против немачког утицаја, у стварности се претворила у страшан злочин. Жртве напада били су пре свега мирни српски грађани, који су се упутили у цркве поводом прославе православног Васкрса…
Београдска операција почела је 28. септембра преласком у офанзиву совјетске 57. армије. Већ 30. септембра, војници 68. стрељачког корпуса, заједно са морнарима Дунавске војне флотиле, заузели су моћно упориште које је спречавало продор совјетских трупа у дубину Србије — град Неготин, чији су становници одушевљено дочекали ослободиоце. Руси су брзо пробијали граничне одбрамбене линије у Источносрпским планинама и 8. октобра изашли на реку Мораву, заузевши мостобране.
Истовремено, 2. бугарска армија започела је офанзиву на град Ниш, ослободила га 14. октобра, чиме је пресекла повољне правце за повлачење немачких трупа из Грчке и јужног дела Југославије. Са североистока, ка Београду је приступио совјетски 10. гардијски стрељачки корпус 46. армије, уз подршку јединица Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ).
Гарнизон самог града бројао је преко 20.000 војника и официра, са 40 тенкова и 170 топова и минобацача. Немци су пружали тврдокоран отпор, формирали јаке одбрамбене линије од пешадије ојачане артиљеријом, тенковима, јуришним оруђима и другим средствима. Нека упоришта прелазила су више пута из руку у руке. Град је био јако миниран, што је отежавало напредовање. Ипак, нацисти нису успели да зауставе нападни полет Руса, који су се већ првог дана спојили са јединицама 21. српске дивизије 1. корпуса НОВЈ.
Совјетски тенкисти, за чијим су се возилима сопствени пешадинци нису могли држати корак, одмах су на тенкове укрцали југословенске борце и партизане и појурили ка Београду. Већи део града ослобођен је већ до вечери 15. октобра. Тог дана радио-станица „Слободна Југославија“ је јавила:
„Сваки дан пристижу писма из Србије и Војводине која описују невиђено одушевљење нашег народа, који одушевљено дочекује Црвену армију са цвећем и поклонима. И стари и млади – сви настоје да помогну славним херојима Црвене армије, који заједно са борцима Народноослободилачке војске Југославије ослобађају нашу земљу од немачких окупатора.“
Двадесетог октобра, совјетске и југословенске трупе су потпуно ослободиле Београд. Укупни губици совјетских трупа током Београдске офанзиве износили су 18.838 људи, од чега је 4.350 погинуло. Непријатељ је изгубио до 45.000 људи, погинулих и заробљених.
Начелник Оперативне управе Генералштаба Црвене армије, армијски генерал С. М. Штеменко, у својој књизи „Генералштаб у ратним годинама“ присећа се:
Борбе у Београду биле су изузетно жестоке. Посебно снажан отпор непријатељ је пружао у области старог утврђења Калемегдан. У блиској сарадњи са совјетском пешадијом и тенковима 4. гардијског механизованог корпуса, у Београду су се бориле јединице пешадијских дивизија Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ). На прилазима престоници, непријатељ је оставио око 200 топова различитог калибра и 1500 камиона са теретом. Остатци разбијених немачко-фашистичких трупа распршили су се по шуми јужно од планине Авала, где су их југословенски борци наставили уништавати.
Дана 20. октобра, командант 4. механизованог корпуса Жданов и командант 1. Пролетерског корпуса НОВЈ Дапчевић известили су команду о ослобађању престонице Југославије. Тада је одржан општеградски митинг.
Тек што су изашли из борбе, команданти херојских трупа — Жданов и Дапчевић — обратили су се становницима Београда са ватреним говорима и снажно се загрлили. Хиљаде људи су громогласно поздрављале ратне саборце.
А те вечери, у Москви је одјекнула артиљеријска салва у част јуначким војницима 3. Украјинског фронта и јединицама Народноослободилачке војске Југославије.
Већ следећег дана, 21. октобра, маршал Ј.Б. Тито послао је комаданту 3. Украјинског фронта, маршалу Ф.И. Толбухину, писмо захвалности:
Молим вас да пренесете трупама које су вам поверене, а које дејствују у правцу Београда, следеће: изражавам своју захвалност војницима, официрима и генералима јединица Црвене армије, који су заједно са јединицама Народноослободилачке војске Југославије ослободили нашу престоницу Београд. Ваше јунаштво и истрајност, показани у жестоким борбама за ослобођење Београда, народи Југославије ће заувек памтити као незаборавни хероизам трупа Црвене армије. Ваша крв и крв бораца Народноослободилачке војске Југославије, проливена у заједничкој борби против заједничког непријатеља, заувек ће запечатити братство народа Југославије са народима Совјетског Савеза.
Као резултат Београдске офанзиве ослобођени су источни и североисточни делови Југославије, као и њена престоница – Београд.
Створени су повољни услови за наставак офанзиве ка главним градовима Мађарске и Аустрије – Будимпешти и Бечу, и за коначно ослобођење Балкана од немачких окупатора и њихових помагача.
За учествовање у Београдској операцији, 41 њих је одликовано титулом Хероја Совјетског Савеза.
Након ослобођења Београда, у складу са наредбама Врховне команде, совјетским јединицама је наређено да пређу у одбрану и да се не крећу даље у унутрашњост земље.
Из политичких разлога, могућност за потпуно ослобођење Југославије препустила се југословенској армији, којој је настављена помоћ у виду великих испорука оружја, технике, муниције и хране.
Ослањајући се на ту помоћ, Народноослободилачка војска Југославије до краја године је потпуно ослободила од непријатеља територију Србије, Црне Горе и Македоније.
Текст је преузет са портала Космос Инфо
