crvenibarjakОд тренутка када је Рудолф Баро измислио израз “стварно постојећи социјализам,” задесила га је позната судбина : коришћен је од стране критичара (који му приписују све негативне аспекте режима који су носили његово име) исто онолико као и од стране каснијих бранитеља ових режима (који, пак, тврде да су они, упркос свему, остали доследни социјалисти, тј. да су њихови резултати били позитивни). С друге стране, расправа о “стварно постојећем капитализму” никада не долази на дневни ред. По општем мишљењу, а видећемо да исто важи и за научне радове, капитализам представљају она Северна Америка и Западна Европа које можемо видети у серији “Далас”, затим држава благостања и демократија. Милиони напуштене деце у Бразилу, глад у Сахелу, крваве диктатуре у Африци, робовласништво у рудницима Јужне Африке и преморене младе девојке за покретним тракама у фабрикама електронске опреме у Кореји и другде, све то заправо није капитализам, већ су то заостаци пређашњег друштва. Горе од тога, ово су не-европски облици капитализма и акутни задаци свих заинтересованих су да те облике отклоне да би могли да уживају исте предности као и Западњаци. У овом или оном облику, питање је само тренутне фазе у смеру развоја који хомогенизује свет по лику Европе.
Светски капитализам се, на први поглед, јавља у формама које су свима јасне. Макар на кратко, он ипак треба бити преиспитан како би му се открила права природа и деформације које су проузроковане евроцентричним погледом.
Прва карактеристика је неједнакост посматрана на глобалном нивоу, коју карактерише разлика у примањима између различитих земаља. Однос је отприлике 15 према 1 у корист развијених капиталистичких земаља наспрам земаља Трећег Света. Друга карактеристика је та да је неједнакост у унутрашњој, националној дистрибуцији дохотка знатно израженија у периферним друштвима неголи у друштвима центра. Тако да 25 посто популације прима 10 посто прихода у центру и 5 на периферији; 50 посто популације прима 25 посто прихода у центру наспрам 10 посто на периферији; 75 посто популације прима 50 посто прихода у центру док на периферији има 33.
Штавише, треба запазити да различите криве које илуструју дистрибуцију за све развијене земље бивају груписане заједно у уски кластер око свог просека, што јасно показује да су западна друштва данас веома слична једна другима у свакодневном животу. С друге стране, криве које илуструју дистрибуцију прихода у Трећем свету се налазе у далеко ширем кластеру, али, уз ретке изузетке, та дистрибуција је и даље више неједнака него она у центру.
Како су ове чињенице интерпретиране и објашњене у водећим струјама друштвене мисли? Прво, једноставно се претпоставља да разлика у просеку прихода осликава разлику у продуктивности рада у, мање више, истом односу. Другим речима, продуктивност рада у развијеним земљама је петнаест пута већа од просека у Трећем Свету. Ово мишљење не деле само општа јавност и буржоаски економисти, већ и марксистички економисти водеће струје.
Друго, трвди се да очевидне разлике у глобалној структури унутрашњих (националних) дистрибуција дохотка, заправо, прикривају инверзне нивое експлоатације рада. Објаснићу значење ових тврдњи користећи марксистичке концепте. Број радника тренутно запослених у свим развијеним капиталистичким економијама је оквирно 400 милиона индивидуа док пораст у цени радне снаге (плате) представља половину укупних прихода. Другим речима, однос између вишка рада (профити власника и компаније) и неопходног рада, који мери степен експлоатације радне снаге, је 100 процената. С друге стране, за читав капиталистички Трећи Свет (који броји отрпилике 1,2 милијарде активних радника), приходи од рада (плате радника и зараде малих, независних произвођача, сељака и занатлија) чине око две трећине укупних прихода. Однос вишка рада наспрам неопходном раду овде износи само 66 процената. Иако су приходи радника на периферији углавном мањи него они у центру, експлоатација рада је већа у развијеним земљама. Као што се може видети, овако презентоване чињенице подржавају идеју да се интензитет експлоатације рада увећава са капиталистичким развојем и, последично, тако се подржава теза да је остваривање социјализма мисија пролетеријата развијених земаља. Неједнакост у расподели прихода, која је израженија на периферији, резултира из групе других разлога, међу којима су снажнија хијерахија у зарадама, више неједнака дистрибуција земљишног власништва у већини земаља, јасније изражен јаз између градова и руралних области и већа пропорција маргинализоване и сиромашне масе становика која натрпано живи у мегалополисима Трећег Света.
Треће, често се претпоставља да је општа тенденција еволуције постепно смањење неједнакости. По овом мишљењу, стање садашње периферије је једноставно такво јер се није завршио процес транзиције ка капитализму. Неки, мало мање оптимистични, ипак тврде да не постоји икакав економски закон који регулише дистрибуцију дохотка. Дистрибуција је само емпиријски резултат разноликих економских и друштвених чињеница чији моменти конвергирања или дивергирања поседују сопствену аутономију. Могуће је марксистички преформулисати ову тезу тако што би рекли да дистрибуција зависи од класне борбе са свом својом националном и интернационалном комплексношћу. Капиталистички систем је способан да се прилагоди свим овим ситуацијама.
Концепт глобализоване вредности нам омогућава да разумемо на који је начин објашњење које узима да је разлика у глобалној дистрибуцији прихода исход разлике у продуктивности рада не само наивно већ такође и избегава прави проблем, пренос вредности помоћу ценовне структуре.
Засигурно се може рећи да су цене, за буржоаског економисту, једина економска реалност. Приходи сваке класе одговарају њеном доприносу производњи, чија је продуктивност сваког фактора мерена кроз производњу, занемарујући несавршености и конкуренцију. Марксизам одбацује таутолошки карактер овог резоновања, који аутоматски елиминише концепт експлоатације. Ипак, интересантно је да евроцентрични марксизам одбија да свеобухватно анализира систем сходно основним принципима марксизма и, попут вулгарне економије, одваја анализу експлоатације у центру од оне на периферији. Оба долазе до истог закључка, који је заправо само парафраза онога што бројеви сами директно говоре.
Овај начин посматрања ствари систематично прикрива јединство система. Заправо, цене у којима се приходи рачунају су директна емпиријска категорија која резултира из сабирања реално добијене надокнаде за рад коју одређује степен експлоатације и профита израчунатог око одређеног нивоа (или више њих). Користећи се овим, није могуће израчунати компаративне продуктивности кроз поређење прихода (плата + профити). Супротно томе, треба почети са компаративном анализом самог процеса рада који одређује продуктивности које се пореде и стопама експлоатације тог рада. Тендеција ка еквилибријуму профитних стопа је наметнута преко разних комбинација надоканде за рад и његове продуктивности, који нису константи због различитих услова експлоатације.
Заправо, иза директног и наивног коментарисања емпиријских података, постоји методолошка хипотеза, која је засигурно непозната у општем гледању на савремeни свет, али може бити разјашњена унутар доминантних економских теорија. Хипотеза је да друштвена структура сваке националне формације која чини свет-систем објашњава и степен продуктивности рада унутар те формације и дистрибуцију дохотка међу разним друштвеним класама које чине друштво. На тај начин свет је првенствено концептуализован као скуп супротстављених националних формација, док су њихови међусобни односи и реципрочни утицаји, у најбољем случају, разматрани тек након тога.
Концепт глобализоване вредности концептуализује значење непосредних емпиријских података. Дозвољава нам да разумемо, ако је продуктивност рада заиста неједнака у различитим земљама, зашто је грешка мерити ту неједнакост кроз дистрибуцију дохотка. Одлазећи даље од површних утисака до корена проблема, даје нам оквир разумевања који чини могућим одредити интеракцију између унутрашњих и спољашних фактора, узимајући тиме у обзир појединости периферног капитализма. Самим тиме, глобализација вредности објашњава зашто и како је поларазација између центра и периферије иманентна капитализму.
Дискутовати о закону вредности, дефинисати начине на који функционише, значи пре свега анализирати односе између објективних услова друштвене репродукције (тј. економске услове који дефинишу неопходни еквилибријум између плата и потрошње, профит, штедњу и инвестиције итд.) и такозваних субјективних услова (т.ј. класне борбе). Рећи да постоји дијалектички однос између ова два фактора је рећи, с једне стране, да људи пишу сопствену историју унутар објективно дефинисаног контекста и, с друге стране, да акције људи мењаjу сам овај контекст.
Други том Капитала нуди нешто налик чисте економске демонстрације. Маркс, у суштини, покушава да демонстрира да је акумулација могућа унутар чистог капиталистичког система (капиталистички начин производње и ништа поред тога) и да одреди техничке услове за динамични еквилибријум. Унутар овог формалног оквира, установљено је да динимични еквилибријум захтева раст плата који је одређен пропорцијом која је комбинација индекса секторског раста продуктивности.
Чини се да шемa проширенe репродукције открива постојање прецизних економских закона, који су неопходни за све. Сумирајући, други том показује да у преткапиталистичким начинима производње, где је експлоатација транспарента, репродукција подразумева директну интервенцију суперструктуре; у капиталистичком начину производње, друштвена репродукција се чини као превасходно економска репродукција. Шеме проширене репродукције илуструју фундаментални закон, да вредност радне снаге није независна од нивоа развоја продуктивних снага. Вредност радне снаге мора расти упоредо са растом продуктивних снага.
До сада, ништа није речено о класној борби. Како она треба бити разматрана и инкорпорирана у систем друштвених одређености ?
Прва перспектива: класна борба за расподелу производа подређена је економским законима. У најбољем случају, може да открије објективно неопходну стопу еквилибријума. Унутар овог контекста, она окупира позицију сличну оној “невидљиве руке” буржоаске економије. Језик “универзалне хармоније” друштвених интереса замењен је са језиком којим се реферише на “објективне неопходности прогреса”. Ово је економистичка редукција марксизма. Постоје објективни економски закони који су независни од класне борбе.
Друга перспектива: као реакција на претходни тип анализе, врховна важност се приписује класној борби, која сада окупира централну сцену. Плате не прате објективне законе проширене репродукције; оне резултирају директно из сукоба између класа. Акумулација се адаптира, ако је у стању, законима ове борбе. Ако није, систем улази у кризу, и то је крај целе анализе.
Стога, неопходно је схватити дијалектички однос између објективних економских неопходности и интервенције друштвених борби. Али унутар ког контекста ово може бити схваћено ?
Ова анализа може бити урађена на три различита начина. Први је унутар контекста апстрактног дискурса о капиталистичком начину производње. Други је унутар конкретног контекста националних формација. Њихове карактеристике могу бити одређене: (1) кроз ниво развоја производних снага и продуктивности рада; (2) класном структуром и савезима и сукобима међу класама. Ова национална друштвена формација је сматрана за фундаменталну јединицу анализе. Трећи начин је да директно узмемо свет систем као стварну фундаменталну јединицу анализе. Националне формације су само компоненте овог система.
Дискурс унутар академске марксологије је ситуиран унутар првог контекста, евроцентризам унутар другог, док ја предлажем трећи. Унутар њега, првенство се даје глобализованој вредности над њеним националним формацијама. Ово такође важи за глобалне класне савезе и сукобе. Национални савези и сукоби су подређени захтевима глобалних.
Глобализација вредности, израз глoбализације производног система, подразумева да радна снагa има само једну вредност у читавом систему. Док ова вредност мора бити стављена у однос са степеном развоја производних снага, овај степен карактерише светски производни систем као целину а не различите националне производне системе, који, због глобализације система, губе своје ефективно постојање. Ипак, цена радне снаге је другачија, посебно ако посматрамо различите земље. Ове цене зависе од политичких и друштвених услова сваке националне формације. Оне могу бити мале јер је репродукција радне снаге парцијално осигурана кроз трансфер вредности из не-капиталистичких малих производња за тржиште као и из не-тржишне производње. Далеко многобројнији не-капиталистички тржишни рад (пољопривредни произвођачи) и не-тржишни рад (натурална и кућна производња) на периферији подразумевају трансфер вредности из периферије где је генерисан ка доминантном центру.
Концепт који даје првенство глобализованој вредности дозвољава нам да доведемо у питање неоспоравану чињеницу везану за разлике у накнадама за рад: плате и приходи малих произвођача не само да су мањи, у већини случајева, на периферији него у центру, већ је тај јаз далеко већи ако поредимо продуктивности. Другим речима, концепт глобализоване вредности узима у обзир разлику у експлоатацији рада од капитала у центру и на периферији система и даје јој политичко значење. Упркос очигледно слабијим стопама експлоатације, која је мерена тренутним системом цена и прихода, у периферији него у центру, радна снага је више експлоатисана на периферији зато што је јаз између плата већи него јаз између продуктивности.
Сада смо опремљени да одемо даље од непосредне емпиријске реалности с обзиром на то да можемо да поредимо приходе рада са нивоима продуктивности. Следеће се признаје: (1) продуктивност рада у индустријама периферије је упоредива са оном у сличним гранама индустрије у центру; (2) у пољопривреди, за разлику од тога, продуктивност је десет пута мања на периферији (ово је неретко прихваћена процена); и (3) у услужном сектору, продуктивност на периферији је представља трећину оне у центру за сличне делатности. Без улажења у детаље који реконструишу систем кореспонденције између глобализоване вредности и резултујућих цена, могуће је проценити да је, под овим условима, пренос вредности из периферије ка центру чинио око 400 милијарди долара у 1980. години. Ово је невидљиви пренос вредности с обзиром на то да је скривен самом структуром светских цена. Овде се не ради о видљивом преносу, попут профита којег извози страни капитал, камата на страни дуг (који је, као што знамо, постао гигантски), или капитала који извози локална компрадорска буржоазија. Помножено 4 или 5 пута од 1980, ови енормни преноси изражавају величину пљачкања Трећег Света коју је омогућио глобализовани либерализам.
Овај пренос вредности повећава реалне приходе средњег слоја и буржоазије империјалистичких земаља. Без овог преноса, однос између вишка рада и неопходног рада би био само 60 процената уместо 100 као што је случај у центру. Што се тиче стопе експлоатације на периферији, она је у стварности 180 процената, док се само чини да је 66. Као што се може видети, разлика је поприлична: односи који дефинишу стопе експлоатације рада у центру и на периферији су окренути наопачке.
Евроцентризам одбацује саму идеју да може постојати пренос вредности из једне друштвене формације у другу. Маркс је, у своје време, одговорио на ову заслепљеност рекавши: “Ова господа не разумеју како један народ може да експлоатише други. Они чак не разумеју како једна класа експлоатише другу”.
Како ова супер-експлоатација, која чини пренос вредности могућим, функционише? Шта су њене последице? Како би дали одговор на ова питања, свет-систем као целина мора бити узет као основна јединица анализе. Друштвене класе су субјекти историје чији сукоби и савези на светском нивоу одређују: (1) стопу вишка вредности и њене стопе (које се разликују) у центру и на периферији; (2) вишак рада који је извучен из зависних не-капиталистичких начина производње; (3) структуре цена и светских роба помоћу којих је вредност редистрибуирана (и, посебно, раздељена између империјалистичког капитала и зависне буржоазије); (4) стварне зараде на нивоу њиховог светског просека и њихови просеци у центру и на периферији; (5) висину ренти за не-капиталистичке класе (углавном на периферији); (6) баланс трговине између центра и периферије; и (7) ток роба и капитала (самим тим и стопе размена).
Ови класни савези и сукоби, дешавајући се на глобалном нивоу (национални савези и сукоби су, дакле, подређени глобалним), репродукују извртање структуре развоја заснованог на неједнакој подели рада. Они репродукују материјалне услове који “чине интерне факторе неповољним” на периферији тако што уништавају наду настанка прогресивних друштвених сила попут оних које су омогућиле радницима центра да предузму своју економску класну борбу у повољнијим условима, што је на дуже стазе омогућило истовремени раст зарада и продуктивности. Истовремено, ови услови стварају повољан терен за политичку илузију буржоаске идеологије, која је, последично, постала, хегемона над радницима центра. Управо овај идеолошки израз репродукује евроцентричну идеолошку хегемонију. Пример овога је међу-класна национална солидарност заснована на признавању одлучујућег утицаја обезбеђивања извора сирових материјала који су неопходни за редован раст у центру.
Концепт глобализације вредности такође допушта да преиспитамо водећу тенденцију у историјској еволуцији дистрибуције дохотка у капиталистичком систему. Конкретна историја акумулације у развијеним капиталистичким центрима је мање-више позната. Поред локалних варијација, могуће је формулисати следећу генерализацију. Сељачка револуција неретко започиње капиталистичку еру. Докле год је та револуција радикална, она смањује неједнакост у руралним областима. Ова промена је штетна за локалне феудалце, али, у исто време, она осиромашује одређену мањину сељака који су приморани да емигрирају у градове или у иностранство. Радничке плате су, у почетку, одређене зарадама сиромашних сељака. Оне обично расту, након периода стагнације (или чак назадовања), када се протеривање сељака без земље успори. Од овог тренутка (око 1860.), радничке плате и реални приходи средње класе сељака имају тенденцију да расту заједно са повећањем продуктивности. Такође постоји и тендеција ка једнакости између просечне плате радника и сељачких прихода, иако ова тенденција није увек приметљива на сваком кораку акумулације (то зависи од структуре хегемонских класних савеза). У каснијој фази капитализма, може постојати социјал-демократска тенденција ка смањењу неједнакости. Ипак, ово се догађа под окриљем империјализма, на тај начин што повољна позиција унутар интернационалне расподеле рада омогућава бољу друштвену редистрибуцију богатства.
Како би оправдао своју оптимистичну хипотезу да периферија сустиже центар (или је макар у стању да то учини), евроцентризам је приморан да претпостави да се ти исти друштвени савези који су омогућили дистрибуцију користи прогреса и друштвену хомогенизацију у центру такође репродукују (или макар могу да буду репродуковани) и за време развитка периферије. Класична теза Артура Луиса о дуализму друштава “у транзицији ка развоју,” као и латино амерички “десарољисмо” педесетих година, нуде исти аргумент. Неједнакост је -тренутна- цена сиромаштва. Основна је теза да је екстерни фактор, интеграција у глобализовани економски систем, фундаментално повољан. Ова шанса за развој биће искоришћена брже или спорије у зависности од унутрашњих услова који карактеришу различита друштва Трећег Света.
Чињеница да растућа (не опадајућа) неједнакост карактеришу периферију док се развија оповргава овај натегнути оптимизам. Заправо, закон акумулација капитала у светским размера контролише овај комплементарни сукоб између структура. Како би ово разумели, неопходно је вратити се производним структурама. Ако је алокација различитих ретких ресурса (квалификована радна снага и капитал) повезана са финалном потрошњом разних слојева популације класификованих по својим приходима, видећемо да, у центру, ови ресурси припадају слојевима у пропорцијама које одговарају уделу сваког слоја у потрошњи. На периферији, ипак, они више припадају богатијим слојевима него што је удео њихове потрошње у укупној потрошњи. Ово извртање који иде на руку вишим слојевима је израженије што је дистрибуција мање једнака. Производни систем периферних земаља није репродукција оних које су земље центра имале у ранијим фазама свог развоја. Ови системи се квалитативно разликују. Што је развијени периферни капитализам, то је израженија дисторзија и неједнакост у дистрибуцији прихода. Систем, уједињен у својој експанзији, репродукује диференцијацију, тј. поларизацију између центра и периферије. Закон вредности делује, не на нивоу изолованих капиталистичких формација, већ на глобалном нивоу. Ова разлика у еволуцији дистрибуције прихода, које није исход околности, већ основног закона акумулације на светском нивоу, подразумева фундаменталне друштвене и политичке последице.
Окорелост евроцентричних предрасуда је показана поприлично јасно у дебати о “неједнакој размени”. Које год да се неадекватности аргумента Аргирија Емануела, његова предност је то што је поставио питање почев са проницљивим запажањем да нема марксистичке теорије интернационалне трговине. Ипак, како би се дошло до теорије светске трговине доследне основама марксизма (тј. вредности), било је неопходно напустити ускогрудни марксизам заробљен у бескрајној анализи капиталистичког начина производње како би се зачела анализа закон вредности који функционише на нивоу светског капиталистичког система. Било је неопходно раскинути са евроцентричном редукцијом и искористити читав универзални потенцијал марксизма. Сада се Рикардова теорија компаративних предности показала корисном: омогућила је објашњење интернационалног поретка и патернализма према периферији. Због овога је Емануелова теза проузроковала толики метеж.
Анализа система на бази глобализоване вредности омогућила је да вратимо неједнаку размену на место које јој припада. Неједнака размена, која се може разумети емпиријски узимајући у обзир дате цене, открива само врх леденог брега. Велики део неједнакости је сакривен у самој структури цена. Поврх тога, обим поларизације унутар светског капиталистичког система, не сме бити редукован до своје мерљиве економске димензије, била она очигледна (неједнака размена) или сакривена (пренос вредности). Поред тога, постоје предности за земље центра, попут приступа природним ресурсима читаве планете, рента у виду технолошких монопола и повољна интернационално подела рада (која омогућава пуну запосленост у времену обиља и развој средњих класа).
Јасно је да евроцентризам може само да игнорише било који покушај ревизије савременог гледишта на концепт глобализоване вредности. Ипак, друштвена наука мора да помири свој дискурс о “неизбежним спољним ограничењима”, “међузависности нација” и хипотезу о првенству “унутрашњих фактора”, која заправо маргинализује димензију коју глобализација представља.
Ово немогуће помирење дегенерише се у низ двосмислености у којима слабост аргумената парира тривијалности чињеница на које се позива. На пример, чињеница да постоје многа друштва на периферији, која се међусобно разликују користи се као изговор како би се закључило да нема смисла говорити о периферији као о једном ентитету. Овај аргумент доживљава препород у популарности и постоје многи текстови и књиге који тврде да је дошао крај Трећем Свету. Нема ништа оригинално у овом погледу на свет. Периферије је одувек била, по својој дефиницији, састављена од разних и другачијих друштава, која су дефинисана кроз негацију, тј. они региони света који нису центар. Прилагођавање периферије захтевима глобалне акумулације дешава се на више начина. Поред тога што се функције које врши периферија мењају из једне у другу фазу еволуције глобалног система, у сваком од ових фаза, разнолике функције врше различите периферије. Такође, у свакој фази еволуције, постоје они одбачени који су бескорисни са становишта система. Капиталистички систем остаје, оно што евроцентризам не може да прихвати, деструктивни систем који подразумева маргинализацију региона на периферији који су постали бескорисни за акумулацију капитала у одређеној фази свог развоје. Североисток Бразила и Антили, примарна периферија (самим тиме и богатија) за време меркантилистичке фазе, девастирани су до те мере да се још увек нису опоравили. Добар део Африке, где су људи десетковани трговином робља која је повезана са меркантилизмом и земља уништене колонијализмом и неоколонијалном крађом, је данас маргинализован на исти начин. Недавно откриће четвртог света од стране Западних специјалиста за развој долази превише касно. Пре тридесет година, Андре Гундер Франк и ја дошли смо до два сценарија за излазак из тренутне кризе (назвали смо их 1984А и 1984Б), један који претпоставља реструктуирање периферије а други маргинализацију. Закључили смо да, у зависности од регије и развоја друштвених борби у свакој регији, оба ова сценарија се обистињују.
Могуће је тврдити да глобализација вредности још увек није комплетна и тиме закључити да вредност махом остаје дефинисана унутар контекста националних формација. То што је гобализација само тенденција система, то што њена формација историјски еволуира и што није установљена једним махом чаробног штапића с почетка капитализма пре четири или пет векова представља само очигледност. Одлазећи даље од очитих чињеница, треба запазити да је тенденција ка глобализацији јако присутна од почетка (меркантилистичко доба) и да већ у великој мери представља глави аспект дијалектике и противречности нација/свет јединице. Као резултат тога, неопходно је анализирати фазе кроз које динамични свет пролази, почевши углавном од прилагођавања капитализама класној борби схваћеној на глобалном, не искључиво на националном нивоу. Евроцентризам, с друге стране, објашњава еволуцију система искључиво кроз технолошко-економске процесе центра и, ако је неопходно, прилагођавање капитализма класној борби у центрима. Оно шта се догађа на периферији је, дакле, потиснуто до статуса обичне декорације.
У контрасту са овим вештим заобилажењем непријатних питања, анализа поларизације која је карактеристична за светски капиталистички систем ставља државу у центар својих проматрања.
Економије централног капитализма су аутоцентричне. Под тим мислим да су организоване око одређујуће повезаности између производње капиталних добара и потрошних добара. Разуме се да су спољни односи подређени захтевима ове одређене артикулације. Последично, у овом контексту, доходак за рад може пратити раст продуктивности. Даље, спољни односи аутоцентричних центара, који нису ни на који начи аутаркични, већ експанзионистички и агресивни, омогућавају убрзање раста продуктивности кроз пренос вредности у своју корист. С друге стране, акумулација на периферији је од самог почетка обликована захтевима акумулације у центру. Трајно прилагођавање дефинише периферну акумулацију. Ова формулација контраста између центра и периферије дозвољава нам да избегнемо лажне проблеме економије неразвијености, попут специјализације у примарној производњи, која је само облик периферијализације у том тренутку, или разлику између спољних и унутрашњих тржишта. Периферна акумулација се такође заснива на експанзији унутрашњих тржишта, али она не зависи од примарне артикулације између производње капиталних добара и производње за масовну потрошњу и, као резултат, структурирана је на тај начин да наглашава друштвену неједнакост у унутрашњој дистрибуцији дохотка.
Конструкција аутоцентричне економије на једној страни и прилагођавања светској економији на другој страни нису резултат простих “економских закона” који функционишу у политичком вакуму. Напротив, државе овде има одлучујућу улогу.
У централним капиталистичким друштвима, присуство државе је јако изражено кроз контролу акумулације. Ипак, ово присуство није експлицитно; чак је отклоњено из идеолошке слике коју систем прави о себи како би грађанско друштво и економски живот били гурнути у први план, као да постоје и функционишу без државе. Супротно од тога, у друштвима периферног капитализма, грађанско друштво је неразвијено. Економски живот је слаб и чини се као да је само привезак државних функција, које директно и видљиво окупирају централну сцену. Ипак, ово је само илузија зато што је овде држава заправо слаба, у супротности са јаком државом у развијеним центрима. Истовремено, економски живот је редукован до процеса прилагођавања захтевима акумулације у центру.
Сумирајући, одлучујући критеријум који омогућава класификацију друштва светског капиталистичког система на центре и периферије налази се у природи државе. Друштва центра капитализма су карактерисана кристализацијом националне буржоаске државе. Њена есенцијална функција, поред простог одржавања доминације капитала, је управо контрола услова акумулације кроз националну контролу над репродукцијом радне снаге, тржиштима, централизацијом вишка, природним ресурсима и технологијама. Држава испуњава услове који омогућавају аутоцентричну акумулацију и зависност интернациоланих односа од те акумулације. Закључујемо да је држава, објективно, инструмент прилагођавања локалног друштва захтевима глобализоване акумулације, чије су тенденције одређене захтевима центра. Ова разлика чини могућим разумевање зашто је држава центра јака држава (и када постане буржоаски демократска, то је само додатни израз њене снаге), док је периферна држава слаба држава (то је разлог зашто је права буржоаска демократизација, у пракси, забрањена и зашто је постојање грађанског друштва ограничено). Другим речима: формирање националне буржоаске државе на неким местима долази у сукоб са тим формирањем другде, или, неразвијеност неких је резултат развијености других. Ипак, треба разјаснити да овај предлог није симетричан и реверзибилан; не сматрам да је обрнуто тачно (тј. да је развој неких нужно резултат неразвијености других). Ово опажање се често подразумева, и забуна коју онда уноси у мој предлог је порекло озбиљног неразумевања и стерилних контроверзи.
Стога, који су историјски услови повољни по формацију националних буржоаских држава на неким местима док су препрека репродукцији овог модела на другим местима? Историја нам показује да је, у центрима, формација нове хегемонске буржоаске моћи укључивала широке савезе између ове нове доминантне класе и других класа: ситних сељачких или великих земљопоседника, у зависности од ситуације, и малих буржоаских трговаца и занатлија. Ови савези су били неопходни како би се одговорило на претњу по друштвени ред који је представљала растућа радничка класа, која је у тој фази била револуционарна, као што нам илуструје историја Европе 19. века, од енглеског чартизма (1840-те) до Париске комуне (1871.). Као резултат, ове формације буржоаске хегемоније довеле су до друштвених и економских политика које су хомогенизовале друштво штитећи приходе руралног становништва и урбаног средњег слоја. У следећој фази, које ја почела крајем 19. века, буржоаска хегемонија проширила се преко стабилне радничке класе, која и данас карактерише централни капитализам. Средства којима је друштвени консензус постао проширен спајају фордизам, доминантан облик организације механизованог радног процеса који спроводи масовну производњу, и социјалдемократску (или кејнзијанску) политику везану за плате, које стварају тржиште за ову масовну производњу. Овај консензус не искључује улогу класне борбе; али чини да буде ограничена на борбу о економској дистрибуцији зарада и удаљава се од довођења у питање читаве организације друштва, на тај начин омогућавајући функционисање парламентарне демократије какву знамо данас.
Подређени положај који окупира периферија у свет-систему чини да ове форме постепеног ширења друштвене интеграције буду мало вероватне. Буржоазија која се касно појављује на сцени наилази на велике потешкоће када покушава да прошири своје унутрашње класне савезе. У почетку, дихотомија центар/периферија је заснована на савезима између доминантног централног капитала и традиционално доминантних руралних класа у периферијама (феудалци или латифундисти). Латинска Амерка, која се изборила за своју независност с почетка 19. века управо помоћу ових класа латифундиста, данас плаћа цену коју јој је завештао савез између доминантног капитала и земљопоседничке олигархије. У Азији и Африци, колонијализам је функционисао на исти начин само још бруталније, интензивирајући назадност ових континената у односу на Латинску Америку. Касније, у савременом добу, када су буржоаске државе настале, као резултат борби за национално ослобођење, и када су локалне латифундистичке владе збачене, почетна индустријализација је инкорпорирана у свет-систем који је неповољан по развој локалне друштвене базе. Овде, фордизам није повезан са раднички оријентисаном социјалном демократијом. Тржиште за нову индустријску производњу је фокусирано више на захтеве нових растућих средњих класа. Ограничења модерне технологије, чије усвајање је неопходно како би остали компетитивни, подразумева масовни увоз опреме, експертиза и капитала који морати бити плаћени на уштрб плата индустријских радника како се би омогућио извоз. Могао бих унедоглед да указујем на развоје коју подржавају моју тезу тако што бих демонстрирао да сваки механизам светске економије, или макар већина, чини препреку за друштвени прогрес на периферији система. На пример, хетерогеност секторских продуктивности, која је с правом наглашавана у описима неразвијености, ствара и репродукује могућности за економску ренту која уништава могућност друштвене хомогенизације. Поред тога, антагонизам између центара и периферија не резултира само из економских и друштвених механизама, утицаја државе и неутралне светске политике. Ако погледамо 19. век, не можемо а да не приметимо да је Велика Британија, када је била хегемонска сила, радила све у својој моћи да заустави раст других аутономих центара. У Европи, ипак, војни односи који су последица односа моћи установљени 1815. лимитирали су ова средства. С друге стране, њена контрола океана дозволила је Великој Британија да ефективно интервенише на Оријенту, у Азији и Јужној Америци. Европска коалиција организована од стране Енглеске против Египта 1840. била је одлучујућа у неуспеху капиталистичке модернизације ове земље. Исто је било и за Јужну Америку где је савез британског капитала и латифундистичке олигархије учинио да друге теоретски могуће (а некад и покушаване) прогресивне друштвене борбе буду далеко несигурније.
Јесу ли се ствари промениле? Неки заправо тврде да су политички услови који спречавају формацију нових националних буржоаских држава непостојећи у савременом свету. Запад више не може да спречи државе Трећег Света да се развију по његовом лику и да се поставе као равноправни партнери. Како би то доказали, довољно је бацити поглед на прогрес који су постигле полу-периферије или новоиндустријализоване земље. Њихово постојање демонстрира да периферизација није фатална. Штавише, кад се и деси, то је због унутрашњих разлога, и, упркос било којим постојећим спољашним препрекама могуће је развити нове центре.
Нема сумње да, у друштвима као и у животу, средњи случајеви увек постоје. Ту чињеницу саму по себи је тешко довести у питање. Ипак, то није прави проблем. Светски капиталистички систем покреће снажна тендеција ка поларизацији, као што капиталистички начин производње покреће тенденција ка поларизацији између две фундаменталне класе, буржоазије и пролетеријата. Издвајање центара и периферија не искључује појаву полу-периферија, слично начину настанка средње класу кроз конкретне процесе капиталистичке акумулације. Искључивост ових могућности би претпостављала апсурдну, статичну визију света. Било би као да се ова поларизација десила магично у својој потпуности од почетка, док је она управо резултат конкретних кретања унутар свет-система.
У исто време, настанак полу-периферија открива праву природу дијалектике која управља тим кретањем. Постоји конвергенција или сукоб између унутрашњих фактора, више или мање повољних од случаја до случаја, и спољних фактора, који су увек неповољни и све тежи за превазилажење. На пример, очигледно је да је Немачка у 19. веку, упркос својој назадности, успела да сустигне и престигне Енглеску за само пар деценија. Колико би Бразилу било потребно да сустигне Сједињене Америчке Државе? Да ли се тако нешто уопште и може замислити у догледној будућности? Када се каже да Бразил може да се развије и да чак постане центар првог реда, ко би могао да посумња у тако нешто? Када би се у Бразилу десила друштвена револуција, отвориле би се разне нове могућности. Али ово није питање. Пре је питање да ли бразилска буржоазија може да предузме реформе ових размера и, у случају да не успе, може ли насилна друштвена опозиција постепено бити коригована кроз чисто капиталистички развој. Заправо, није установљено да полу-периферије о којим се ради успешно граде националне буржоаске националне државе способне да контролишу унутрашњу акумулацију и да подређују своје спољне односе том процесу, тј. да се отргну снажним ограничењима прилагођавања захтевима светске експанзије.
Под оваквим условима, повољно је описати оно што неки зову “земље у успону” као праве периферије које одговарају тренутној фази глобалне капиталистичке експанзије. Остали, четврти свет, нису праве данашње периферије већ су они који су, одговарајући захтевима јучерашњег глобалног система, данас на путу ка уништењу.
Сада се ипак говори да је пројекат конструисања аутоцентричне националне економије постао анахрон с обзиром на то да националне државе слабе чак и у центрима. Неопходно је онда демонстрирати да су друштва земаља у развоју на путу да постану попут оних у постојећим центрима, унутар ширег проспекта униформног капиталистичког света који је наводно у фази настајања. Ова демонстрација нити је урађена нити је могућа, утолико што ће друштвени развој у догледној будућности бити другачији од једног места до другог. Још једном је анализа реалних контрадикција и њихових специфичних динамика замењена а приори визијом хармоније која их је превазишла. На тај начин претпоставља се да је проблем решен; то је начин неприхватљивог резоновања са којим се овде сусрећемо.
Проблем би заправо могао бити решен, тј. центар/периферија дихотомија елиминисана, унутар оквира капитализма (кога дефинишу правила глобализованог тржишта производа и капитала) под условом да се све границе отворе неограниченој миграцији радника! Само под овим условом, глобализовано тржиште роба, капитала и радне снаге би теоретски могло да стандардизује економске и друштвене услове на планетарном нивоу. Више је него очигледно да је ова хипотеза неприхватљива за друштва која сачињавају свет каквим га знамо, и остати унутар контекста ове хипотезе значи напустити поље политике у ући у област фикције.
Стари интернационализам радничких покрета је био заснован на илузији убрзане хомогенизације светских услова рада кроз глобалну експанзију капитала. Ово размишљање није издржало тест историје. Уништењем интернационализма народа, отворено је поље интернационализма капитала који дела потпуно слободно на нивоу свет-система и дефинише сопствене стратегије за поделу народа и радника. Солидарност између ових последњих може бити изграђена, ако утопија моменталног укидања нација и граница буде одбачена, само на бази међусобне подршке националних стратегија отцепљивања од свет система.
Напомена: Текст је преузет из књиге Евроцентризам Самира Амина.
Коментариши