О левом патриотизму

„Шта значи бити лош марксиста? Значи веровати у идеју комунизма а радити против ње.”¹

Бацимо ли поглед на објаве, расправе, памфлете припадника левице, лако ћемо уочити да се налазимо у друштву лоших марксиста. У маргиналним темама, које невешто калеме на идеје марксизма, њихово знање и борба су неисцрпни, док су све друге теме – основе социјализма – аљкаво, површно и без много елана обрађене. Такав приступ довео је до следеће, црно-белом техником обрађене поделе:

Добро: револуција, пролетаријат, интернационализам, мањинска права (најчешће ЛГБТ+) итд.

Лоше: национализам, реформе, рат, капитализам, црква, бивши социјалистички режими, војска, патријархат итд.

Даровали су нас простом и олакшавајућом шемом. Међутим, изоловати појмове, извући их ван сваког контекста, превидети сву испреплетеност са другим друштвеним појавама, значи окаменити их и гледати их идеалистички. Друкчије речено, „категорички услов марксистичке теорије у истраживању било ког друштвеног питања јесте да буде испитан унутар одређених историјских граница”.²

И тако, у симулацији озбиљних дискусија, најлакше је свакако било обрушити се на цркву (ипак: религија је опијум за народ!) и на национализам (зар није речено „радник нема отаџбину!”). Потоњи, национализам, вечито је актуелан, или боље речено, налази се на оптуженичкој клупи. Па хајде да му дамо бар поштену одбрану.

Први аргумент који ће нас сачекати јесте да је национализам новонаметнута тема, да она нема никакаве везе с класном борбом, експлоатацијом, радницима итд. Али ако погледамо кроз историју, тешко ћемо пронаћи било ког истакнутог (а посебно успешног) борца и теоретичара који је у својим делима заобишао национално питање. Лако можемо наћи и оне чија се прогресивна борба састојала првенствено у национализму, па је тек из тога проистекла социјалистичка борба. Материјални услови намећу задатке пред прогресивне снаге а на њима је да их адекватно реше. Материјални услови су кроз историју пред већи део Трећег света у први план ставили колонијално питање. Не треба ни објашњавати какве би последице биле по све социјалистичке организације да су уместо прихватања национализма, као исправно уочавање народних жеља, тврдоглаво наставили причу о “буржоазији и пролетаријату”. Можемо чак узети и пример неукаљаног хероја Хо Ши Мина и његову чувену реченицу „Патриотизам, а не комунизам, навео ме је да верујем у Лењина, у Трећу Интернационалу.”³ Али свакако овај део приче можемо најбоље затворити на следећи начин:

„Маркс није имао сумње у потчињену позицију националног питања у односу на „радничко питање”. Али његова теорија је далеко од игнорисања националних покрета колико и небо од земље”.⁴

Уколико даље прихватимо значај националности, националних покрета и националног питања уопштено, и видимо да и они имају своје место у историјској борби за ослобођење, остају нам отворена врата да ту тему и обрадимо. Та анализа свакако не може бити једнострана, већ мора указати на позитивне и негативне апсекте ове појаве. Међутим, на саму помисао да помешамо већ поменуто „добро” и „лоше”, на вратима нас чекају наши левичари, наоружани етикетама. И одатле хистеришу: „Четнолевица!”, „Ћириличари!”, „Десничари!”, и цинична, искрено моја омиљена „Народна левицо!”. И док су неки поклекнули, те реч „народ” не смеју ни да изговоре, ми нећемо. Нас све то охрабрује, јер „добро је ако нас непријатељ напада, тако показује да смо повукли јасну демаркациону црту између непријатеља и нас.”⁵

У чему се састоји та демаркациона линија? У томе што „наши” левичари приступају питању као да су пали са неба. Људи без корена и порекла. Они, за разлику од остатка народа, отпорни су на националну културу, отпорни на посебан развојни пут своје земље, на њену традицију, историју, морал, посебну психичку конституцију и све друге особености, а посебно на његове мане. Тиме они себи дају за право да буду против национализма у друштву. Додуше, док све то заговарају, они то зачудо раде на српском језику и на српски начин.
С друге стране линије стојимо ми. Наш патриотизам састоји се не само од поносног прихватања свега што јесмо, наше слободарске традиције, динамичне историје, славних бораца, нашег језика и писма, националне културе, целокупног народа са свим својим предностима и манама, већ и од активне борбе да се све то одржи, развија и оснажује.

Та активна борба подразумева две целине које су испреплетане: прву која представља афирмативни део – братски однос према свом народу и сународницима, очување земље и природе, поштовање националног идентитета итд. и други део који се састоји у борби против капитализма, капиталиста, компрадора, шовиниста и осталих народних непријатеља, борби против империјализма, глобализације, уништења природе итд. У тренутној фази капитализма и периферној позицији Србије, ове две целине толико су срасле једна с другом да се више не могу раздвојити.
У таквом погледу нисмо никако сами; позитиван однос према патриотизму постојао је кроз целокупну традицију социјализма. Бацимо само поглед на ово:

„И ми великоруски радници, испуњени осећајем националног поноса, хоћемо по сваку цену слободну и независну, самосталну, демократску, републиканску, поносну Великорусију, која своје односе према суседима гради на човечанском принципу једнакости, а не феудалном принципу привилегија који понижава велику нацију.”⁶

Можда је тешко замислити али ово су Лењинове речи. Он даље у свом патриотском и социјалистичком духу каже:

„Да ли је осећање националног поноса страно нама, великим руским класно свесним пролетерима? Наравно да није! Волимо наш језик и земљу, а наш највећи труд је усмерен ка уздизању њених радних маса на свестан демократски и социјалистички живот. Испуњени смо осећањем поноса јер је руска нација такође створила револуционарну класу и такође показала човечанству велике примере борбе за слободу и социјализам.”⁷

Али упорни су наши левичари. Није све готово, можда још има наде за Лењина. Добро, кажу они, можда нечег има у томе, али шта је с мржњом према другима, шовинизмом, угњетавањем националних мањина, продајом земље под паролом национализма итд.?

Ми поново одговарамо да ништа не посматрамо једнолично.
Постоји национализам који „открива себе као национални шовинизам, национални ексклузивизам и велики шовинизам у односима између земаља и нација; и реакционаран је у томе што ствара антагонизам и неслагања између земаља и нација, искушава развој пријатељских односа између различитих народа света.” С друге стране постоји патриотизам (пролетерски национализам, социјалистички национализам) који ми заступамо. Између њиховог и нашег појма национализма постоји огроман јаз.
Ми свакако имамо разумевања за оне који су истраумирани националистичким дивљањем деведесетих година и садашњим „баналним национализмом” у виду огромних застава, возова који подсећају на цркве, бусања у груди домољубљем, а с друге стране распродајом земље, директном војном окупацијом петине територије итд. Међутим, све то не даје за право левици да чисто реактивно делује и да бежи од својих патриотских позиција. Слаба је та левица ако јој се од „баналног национализма” кичма савија. Прочитајмо ове речи: ,,Може ли комунист, који је интернационалист, у исто време бити и патриота? Ми сматрамо да не само што може него и треба да буде. Конкретне садржаје патриотизма одређују историјске околности. Постоји „патриотизам” јапанских агресора и Хитлера, и постоји наш патриотизам. Комунисти треба да одлучно иступају против „патриотизма” јапанских агресора и Хитлера… другачије стоји с Кином која је подвргнута агресији. Зато кинески комунисти треба да комбинују патриотизам и интернационализам. Ми смо и патриоте и интернационалисти!” Ове речи су написане 1938. године, на самом врхунцу фашизма и нацизма, у најгорем извитоперењу националних осећања. Па опет, ни агресија расистичког и националистичког Јапана није прогресивне снаге натерала да капитулирају са својих патриотиских позиција. За сличне примере у истом рату не морамо трагати даље.
Сагледавати национализам где год и кад год да се појави као истоветан појам, као негативан у својој сржи, то значи поистоветити национализам српских бораца у Првом светском рату са експанзионистичким национализмом италијанских фашиста.
То би значило да су истим патриотизмом задојени вијетнамски ослободиоци  и америчка ратна машинерија? Том логиком ослободилац Милош Обреновић, квислинг Недић и садашњи председник Вучић вођени су истим националистичким поривом. Па ко успе да направи канап који све то обухвата, боље да се тим канапом одмах обеси!

Проблем њихове методологије не представља посрнуће само у разумевању прошлости, већ посебно представља проблем будућности, јер је патриотизам везан за и за најактуелнија питања и друштвена дешавања.

Империјализам, неједнака размена између земаља, различити трансфери вишка вредности из сиромашних у богате земље, формација светског система на централне, полупериферне и периферне земље, пребацивање прљаве технологије из централних у периферне земље, различити интереси (често сукобљени) радничких класа различитих земаља, наметање вредности и културе водећих сила слабијим државама, однос према самоопредељењу итд., све ове као и небројан низ других тема на овај или онај начин дотичу се и патриотизма.

Без претензија да отварамо тренутно све ове теме, погледајмо барем најактуелнију политичку ситуацију: потписивање докумената у Вашингтону од српских представника и представника тзв. државе Косово. Пре смо могли чути гласове левичара који су од принципа самоопредељења стварали свети грал за национално питање, те стално причали “Косово је ствар Албанаца!” али су по хиљадити пут добили подсетник кроз ове “преговоре” у Вашингтону да није само питање Албанаца, већ и Сједињених Америчких Држава. Бринући о тобоже “српском локал-империјализму” остали су слепи за реални амерички и европски империјализам. Подржавајући “државу” Косово, подржавају даљу колонизацију наше земље. Тиме видимо већ поменути империјалистички и идеалистички дух такве левице, јер се она позива на формални принцип самоопредељења, а не стварну борбу против империјализма. По овом питању Лењин каже:

„Поједини захтеви демократије, међу којима и самопоредељење, нису нешто апсолутно, него су делић општедемократског светског покрета. Могуће је да у појединим конкретним случајевима делић противречи целини, тада га треба одбацити.”

За крај: левица ће у својој борби остати импотентна све док не одбаци своја лева скретања и не обликује своју класну борбу са националним карактером народа којем припада. Она мора, што због теоријско-исправних, што због тактичко-политичких питања, уважити обичаје, традицију и све особености које ова земља има да понуди. Поштовати Празник рада, Светозара Марковића, 7. јул, Октобарску револуцију, Народноослободилачку борбу, али такође с поносом причати о Првом и Другом српском устанку, Сретењском уставу, Вуку и Његошу, Првом светском рату итд. Само тако можемо прићи различитим класама друштва. У борби против империјализма ми саборце морамо тражити не само у индустријском пролетаријату, већ на свим могућим фронтовима, у свим класама, јер „бојати се привремених савеза, па било и са непоузданим људима, може само онај ко се сам у себе не узда, и ниједна политичка партија не би могла постојати без тих савеза.” Ми морамо скупљати све могуће изливе народног беса, и усмеравати их на друштвену побуну. У својој борби морамо бити ватрени патриоти. То је једини начин да поново стекнемо народно поверење. Након тога, преостаје доказивање да нам једино борба за социјализам може пружити друштвено благостање, независност, слободу у сувереност. Само у социјализму можемо успостављати мостове сарадње, засноване на једнакости и поштовању са братским народима. Само у социјализму ћемо заштитити нашу културу, писмо и језик. Само у социјализму можемо сачувати наше реке и шуме од еколошких катастрофа и инвеститора, наше људе од извршитеља и других аморалних звери.
Тек када народ у комунистима поново види свог главног савезника, можемо говорити о могућству победе. До тог светлог тренутка, ми се морамо борити не само против империјализма и народних непријатеља, већ и против оваквих штетних појава на левици.
У духу наших кубанских другова,
ОТАЏБИНА ИЛИ СМРТ!

Извори

1. https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1956904627663162&id=870618786291757
2. „The categorical requirement of Marxist theory in investigating any social question is that it be examined within definite historical limits…“ V.I.Lenin, „The Right of Nations to Self-determination“
3. „At first, patriotism, not yet communism, let me to have confidence in Lenin, in the Third International” Ho Chi Minh, „The path which led me to Leninism“
4. „Marx had no doubt as to the subordinate position of the national question as compared with the „labour question”. But his theory is as far from ignoring national movements as heaven is from earth.” V.I.Lenin, „The Right of Nations to Self-determination“
5. „It is good if we are attacked by the enemy, since it proves that we have drawn a clear line of demarcation between the enemy and ourselves” Mao Tse-tung, „To be attacked by the enemy is not a bad thing but a good thing”