crvenibarjakСрпски народ у свој турској држави живео је својим оделитим животом. Било би веома погрешно приписивати једино различитости у вери, ову противност. Нема сумње, да је вера имала јаког утицаја на сву борбу између Срба и Турака од како пропаде српска држава, али све чињенице показују нам, да вера није била никако једини и одсудни чинилац у тој борби. У српским песмама пева се често, да се јунаци боре “за крст часни” и “име ришћанско“; али, у ствари не налазимо нигде у српском народу никакав религиозни покрет против Турака. Напротив: све оделите буне, као год и српска револуција, имају увек политички и друштвени карактер а ни мало религиозни. У домаћем животу српског народа – у задрузи и општини, такође, веома се мало, или управо не види нимало утицај хришћанске вере. Сви одношаји у српском друштву имају чисто народни тип и сигурно су далеко старији но хришћанска вера. Турски елеменат просто није учествовао у том народном животу. Турци нису знали за српску задругу, за мобу и позајмицу, као ни за славу и заветине.
Вера хришћанска код Срба састојала се готово из самих обичаја, који су већином имали народно порекло, па су само унеколико добили црквено-религиозни облик. Народ је држао све своје обичаје, као и веру, за светињу коју су Турци скрнавили, и коју је он дужан да брани. Али, нити је морал Христове вере усвојен у српском народу, нити су догмати фанатисали свештенство и народ, нити је, опет, српска црквена јерархија била чврсто организована у борби против светске власти, као што је била јерархија католичке цркве на Западу. Напротив, виша јерархија била је увек на страни Турака, а ниже свештенство било је тако исто необразовано и душевно немоћно, као што је био и народ сам. Ранке прича у својој “Историји српске револуције” једну црту из народног живота, која веома карактерише положај свештенства у оно доба: дете види попа да чува говеда, па га пита: “Попо, зар и ти чуваш говеда?” А попа одговара: “Још да су моја сине!” Такав јадан положај не може имати једна класа људи, која има одсудног уплива на судбу народа. Калуђери и манастири имали су више поштовања код народа, или сабори, заветине и славе код манастира, установе су народне а не црквене. Манастири код српског народа у том погледу имали су исту улогу као и на западу тј. они су били огњиште на коме се чувала и разгоревала свест народна, али гориво за огањ био је сам народ са својим осећајима и мислима, са својим обичајима и установама.
Ми не ћемо овде да доказујемо улогу хришћанске вере у борби између Срба и Турака. Наша је намера само да покажемо, да је између Срба и Турака лежала дубока социјална провала у свакидашњем животу, као и у целој државној системи. Религиозна разлика била је само један од узрока социјалне провале.
Турски народ управо је састављао државу и власт у турској царевини. Покорена раја била је jeдан огроман раднички сталеж, који је издржавао ону власт, управо цео турски народ који је над њим владао. Српски народ, са своје стране, сматрао је ту власт вазда као нешто туђинско – наметнуто. Дуготрајним робовањем, већи део народа био је до душе, био је тако утучен да није често смео ни мислити да се може ослободити ове власти; али при свем том сматрао је турску владу као туђинску и непријатељску. Сваки пут када је каква страна сила ратовала против Турске, српски народ био је готов да помаже страну државу. Турску државу никад није сматрао као своју државу. Па и у мирно време Срби нису никад поштовали “јавно право” и “друштвени поредак” у Турској држави, на што је обвезан сваки “држављанин“. Најочигледнији је доказ томе – српски хајдуци.
Држимо да је свакоме Србину познато, ко су били српски хајдуци под Турцима, па зато ћемо о њима рећи веома кратко. Хајдуци су били бунтовници против државе, по цивилизованим појмовима европским. Али српски народ сматрао их је као борце против насилника, као осветнике своје погажене слободе и права човечанских – јер српски народ сматрао је турску државу и њен “поредак” као насиље над собом. Па не само то. Кућевни људи из разних крајева Србије склапали су међу собом побратимство, зарад заштите oд насилника. Kaд су Турци долазили у какво село да чине зулум побратим је јављао побратимима из даљих крајева, сви су долазили у помоћ, дочекивали зулумћаре и убијали, а сељаци су огласили дa су били “хајдуци” и власт турска тражила их је по шумама, а они су седели код куће. Хајдуци се често свете приватним личностима, и то не због какве личне увреде већ просто зато што су “Турци”. Хајдуци нападају на куће беговске, дочекују са мора трговце, као год и харачлије цареве. Све њих хајдуци подједнако сматрају као насилнике и глобаџије српског народа. Очевидно српски народ није признавао никакво право својим “суграђанима” Турцима – члановима исте државе – да живе на српској земљи. Српски народ ишао је просто да истреби Турке. То се показивало доцније у српским устанцима, где су Срби убијали Турке који су им се на веру предали. Спрам Турака Срби су имали особите појмове о праву и моралу. “Савест” као да их није нимало гризла да учине ма какво зло дело по сувременим нашим појмовима, само да се освете за насиља, која су Турци вековима починили. Крађу, отимање и убиство само кад се учини спрам Турчина, у мирно време као и у рату, сматрали су као морална дела.
Турске власти старале су се да искорене хајдуковање силом. Глобом, крвнином, они су принуђавали саму рају да гони хајдуке, али им то није ништа помогло. Целом својом државном системом они су стварали хајдуке. А кад су наумили да радикалним мерама искорене у самој клици сваку непокорност свом господству, они су изазвали револуцију. Дубока, непомирљива противност између српско-народног друштвеног устројства и турске државне системе, чинила је те је ова револуција била неизбежна. Дахије су само ускориле устанак народни, али и без њих дани турске царевине били су избројани. Већ пре њих, српски “фрајкори” који су се под аустријским заставама борили против турске државе, бројали су до 18.000 људи. Спрам цифре насељења у тадашњем Београдском пашалуку, то је био огроман број. У српском народу већ је било хиљадама људи, који су се борили да униште турску државу. С друге, опет, стране, саме турске паше са својим честим бунама, олакшавале су раји пут да дође до слободе.
Пред српски устанaк, турска држава била је слабија но икад. То је био тренутак, кад су турске хорде биле сузбијене уређеном војничком силом Русије и Аустрије, преко Саве и Дунава. Чим је Турцима пресечен пут да пљачкају околне народе, већ су били ограничени на саму рају на Балканском полуострву, они су се отимали између себе око извора својих прихода – око власти над рајом. Паше и султани, јаничари и спахије, сви су живели на рачун рајин, о њеној муци и заради. Против раје њихови су интереси били сагласни; они су били једна привилегисана каста над народом, као што постоје у свима азијатским државама. Али између себе, они су се грабили, ко ће имати већи приход од раје. Отуда су ницале све оне буне паша против султана и буне јаничара против султана и против паша и спахија. Ове би буне за кратко време уништиле турску царевину, да Tурска помоћу Европљана није “цивилизирала” своју војничку силу и своју државну администрацију. Свакојако, у оном тренутку турска државна целина и турска централна власт, били су слабији но икад, и то је веома олакшало успех српске револуције.
Преврат што га је учинила револуција у српском народу, тако је огроман, да ми данас управо не можемо ни да представимо његов прави значај. Није ту била само подела турско-државног земљишта, нити промена владе, већ је ту збрисана цела једна нерадна класа људи која је живела сасвим другим животом, говорила другим језиком, веровала другу веру, а сматрала српски народ као своје имање. Спахије, које су купиле десетак; јаничари, који су примали плату, држали ђумруке и занимали се званичним отимањем од народа; субаше и дахије, као паше и кадије, све је то ишчезло.
Не зна се колики је био број ових изелица у ондашњем Београдском пашалуку, али судећи по томе, што су они имали субаше чак и по селима и судећи по борби, кojy су Срби морали с њима да издрже целе 2 године, то мора бити да је њиов број био доста велики. Ова изеличка класа састављала је у исто време и организовану снагу турске државе. Једним махом, дакле, српски народ постао је слободан и социјално и политички. Од тог тренутка управо могло је бити речи о властима, закону и поретку у српском народу, јер српски народ не признаваше турску државу за своју нити себе за грађанина у њој.
Даље, уништењем турског елемента у Србији започела се промена културе у српском народу. Од то доба управо Срби почињу да живе у варошима, и источњачке навике, обичаји, производи, укуси итд., који су владали у варошима, замењују се европским.
Од тог доба започиње економски значај вароши, и започиње се процес распадања патријархалног економског устројства српског народа у селима.
Напомена:Одломак из “Србије на истоку” који сте имали прилике да прочитате носи назив”Противност између српског друштва и турске државе. Утицај управе на ту противност. Хајдуци, њихов грађански и политични значај. Српска револуција и политично-друштвени преврат, што га је она учинила.“
Коментариши