Исповест човека који је преживео стрељање у Крагујевцу

Рођен сам у Мечковцу 6. фебруара 1924. године (Мечковац је данас Илићево).
Тог дана 1941. била је недеља, мој отац је млађем брату дао на испашу коње и краве. Имали смо две краве и два коња. А мене је оставио да му помогнем, да струже дрва, и у том тренутку сам ја видео колону Немаца, пошто је наша кућа поред самог пута Крагујевац-Лапово. Нама је ограда на ивици пута… И у једном тренутку видим тројицу Немаца, прилазе ту где смо радили.
***
И дошао Немац и виче “los, los”, а мој отац је у Првом светском рату био у заробљеништву и онда је по неку реч разумео. И ја га питам шта хоће, а он каже “хоће да устанеш и идеш“.
И сад устаде и он, и неколико немачких речи, нешто неразговетно му је рекао, и знам да је рекао “водите мене, оставите дете, он је малолетан, 17 година”. Не, он није ‘тео ни да чује. Њега је смирив’о да седне, а мене је ударао цевом у леђа. И тако ме истерао на пут Крагујевац-Лапово.
Тамо је било једно још троје сељака, које су уз пут срели, и повели их према Маршићу.

Скупили су нас, па мислим било је сигурно 200 ако не и више мушкараца. Али кад су нас скупљали и терали у школско двориште, за нама пошле и жене, деца и бабе, и све то иде за колоном. Кад смо дошли у школско двориште, онда су од нас направили три врсте, у виду једног строја. И онда су изашла тројица Фолксдојчера, старије од 60 година су избацивали из строја, млађе од 16 година су избацивали, тако да смо остали од прилике од 16 до 60 година.
Ја тад’ нисам знао кол’ко нас је било ал’ видео сам списак. Онда је један фолксдојчер, са свеском, овом обичном ђачком, заш’о од једног до другог и записивао име и презиме. Сећам се кад је код мене дош’o и записао име и презиме.
И у једном тренутку стао, загледао се у моју мајку, немам појма зашто, и онда је позв’о да приђе. И каже “да ли бисте могли да ми нађете негде гуње“. Мајка није знала шта су, код нас су гуње копоран који се носи на леђима. А он пошто је Војвођанин Фолксдојчер, није знао да каже дуња него каже гуња. И онда она се снебива шта је то, а он каже жуто овако велико. Тад је она схватила да је дуња а не гуња, и он каже “молим вас нађите ми једно две дуње“. Моја мајка без душе тада отрчала код тих породица око школе. Донесе му две дуње, оне велике. Даде му да га одобровољи, да ме пусти.
“Ево вам дуње, дајте молим вас пустите ово дете мало“, каже “не може“. Узео је дуње, али ја сам остао у строју.
***
И довели су нас у ту ливаду, и у једном подножју направили полукруг од нас. Испред нас су ставили стрељачки строј, који је по мени кол’ко се сећам био бројнији него ми. И онда су почели да се нешто престројавају, и сад ми стојимо, ја дечак, не знам шта се то ради, видим да неки клекну, други му ставе онај шарац на раме, они други опет нешто се гужвају. У једном тренутку изашао је један Фолксдојчер испред стрељачког строја и каже: “Ви који свакодневно ометате циљеве Трећег рајха, врховна команда је одлучила…” и ја сам се тад у’ватио за очи, окренуо се леђима према стрељачком строју у намери да легнем. Рафал ме је стиг’о у том мом размишљању, тако да сам већ лег’о на земљу рањен, у десну ногу. У лежећем ставу, добио сам рафал у левој нози. Остао сам тако прикован за траву, за земљу…

Ја не знам кол’ко је то трајало, јер свест је много сужена да могу нешто прецизније да кажем. Али имао сам утисак да је све то ишло брзо. И тако лежећи, чекајући да добијем рафал у главу, и стално ми је у мислима било, ако ме не потрефи у главу, преживећу.
***
И у једном тренутку опет чујем тај неразговетни српски језик овог Фолксдојчера, обраћа се председнику општине (тада је свако село било општина). И тражи од њега да се у најкраћем могућем року закопају лешеви, да не остану никакви трагови.
Сељак је био промућуран и каже, “то тако брзо не може, али би могли за пола сата да склонимо све лешеве ако дозволите да сваки свога носи.” Е пошто је њима стало до склањања трагова злочина, он се сложио.
***
Моја мајка је прво пошла скроз да ме тражи, јер није знала где сам. А пре моје мајке, дошла је нека баба коју смо ми знали. Ми смо ту били комшије село до села. Ја сам знао ту баба-Миросаву, њени су два сина стрељана. И она ме ухвати овако заврат, пошто је била врло јака жена и каже “синко јел си жив“. Кажем јесам. “Ја сам мислила да је мој Јова“, и пусти ме и оде да тражи њеног сина Јову. У том тренутку када је она мене подигла, ја сам успео да се подбрадим, и на једно два метра видим моју мајку како је прекрстила руке и звере унезверена по лешевима, гледа где сам ја. У једном тренутку ме је спазила, притрчала, почела да ме теши. “Синко јел си жив”, рекох јесам, али немам ноге. Ја сам имао утисак да су ми ноге одсечене. Каже немој синко да бринеш, мајка ће да ти купи дрвене ноге… дрвеним ногама ћеш ићи да гледаш свет и свет да гледа тебе.

***
Мој дед је је већ пош’о колима, јер се одма’ чуло шта се десило, и пош’о је колима да ме узме мртвог. И није он ставио ништа у колима, ни сламу ни ништа, онако на голе даске. И кад је дошо да ме узме каже “еј синко, ти си жив, а ја ништа нисам ставио на даске, мора да те ставим на оне голе даске“.
Још ја нисам осећ’o болове, ни ништа, осећам само да немам ноге. Отац узе нож и расече панталоне и ослободи ми ноге да види ‘де су ране. Питам мајку кол’ко имам рана, каже пет . Питам сутра, каже седам. Прекосутра, дванаес’. Мајка кад ме теши и прича ми како је све добро, не треба ни дрвене ноге, ми ћемо те водити по свет, на свим вашарима, на свим скуповима, да видиш свет и свет да види тебе. Јесте рекох, ал’ како ће девојке да гледају на једног ћопавог дечака.

Драгољуб Јовановић Љубе (1924 – 2018), био је последњи преживели сведок нацистичког стрељања Крагујевчана 1941. године. Након рата, свој живот је посветио изградњи културе сећања на крагујевачку трагедију. Иницирао је изградњу спомен парка “Крагујевачки октобар”, а затим био и његов дугогодишњи директор.