Архив: Дедијер о Павлу Савићу

Да би се створило мишљење о једном човеку потребно је много времена, нужно је видети га како се понаша у различитим приликама, у тешкоћама, у веселим тренуцима, у рату и миру. Познајем Павла Савића још од 1919. године, па мислим да могу рећи нешто о његовим врлинама и манама. Код мене се искристалисало уверење, засновано на дубоком искуству, да име Павла Савића увек повезујем са једним поштеним примером тежње за остваривање примењене етике. Ретко сам видео човека који се толико труди да усклади своје речи са својим делима.

Павле Савић полази од идеје да човек ако себе не види у односу према другима, ако себе не види у друштву у коме живи, у самом историјском процесу, није у стању да разуме и сам тај историјски процес. Он је човек који сваког јутра преиспитује своју душу шта је урадио претходног дана. Па кад се сретнемо, он одједном почне с необичном скромношћу да говори о својим манама, о својим пропустима, о свом темпераменту и изливу гнева кад год осети да неко крши правду и правицу. У ствари, он тада покушава да успостави равнотежу између свог импулса и разума. Мени се чини да таква аутопсихоанализа, коју примењује Павле Савић, представља најбоље оруђе да људско биће не изгуби животни компас и постане жртва заљубљености у самога себе, дакле самоманипулације. Тo му, с друге стране, помаже да се спасе или умањи ефекат манипулације других с њима, а нарочито моћних институција разних врста.

Иако није историчар по струци, он размишља дубоко и о историји примењене етике, о њеним друштвеним коренима, о социјалној психологији наших људи у прошлости, о индивидуалној психологији наших предака. Тако се у његово схватање етике уврежила мисао да борба за људскије односе не почиње само од наше генерације, него се њени корени налазе још у давнини, када су се услед поделе рада појавиле супротности у друштву, то јест када су никли они који владају и они над којима се влада.

Приметио сам да код Павла Савића постоји посебан култ предака. Он често говори о својим старима, о њиховим тежњама за узајамну помоћ, за разумевање људских бића кад су у невољи, о њиховој несебичности да треба све делити с невољником. Али то није култ у ужем смислу речи, нека врста фараонизације наших претходника. Павле Савић ће често поменути и оне његове старе који су се огрешили о принципе примењене етике, али их он неће осуђивати, него ће увек покушати да уђе у узроке таквог њиховог понашања, како средине у којој су живели, тако и у све сложености њихове душе.

Овакав приступ животу види се код Павла Савића, како у друштву, тако и у науци. За њега је то јединствен процес борбе за истину, правду и правицу. То своје вјерују Павле Савић је необично јасно изразио у својој беседи Српској академији наука о Николи Копернику, одржаној 19. фебруара 1973. године.

“По моме схватању, најважнији моменат у ономе што је Никола Коперник оставио у наслеђе следећим генерацијама и уградио у историју науке, то је она неодољива снага које се човек по цену самоодрицања, великих жртава, бори за истину, за ону просту истину коју скривају закони природе.“

Увереност да дужност научника и филозофа није само у томе да тумаче свет и пролазне законе развитка, него да овај неправедни свет у коме живимо мењају набоље, условила је код Павла Савића личну храброст да каже оно што мисли, без обзира на последице које га могу снаћи због те изречене истине.

Кад нам је био четовођа у скаутима на западном Врачару, био је чувен што се у расправама и свађама дечака увек стављао на страну слабијег. Једном је као скаут,  био добио налог у Официрском дому да на избору лепотице Београда чува лепотицу од упадица и насртљивих посматрача; ту је своју дужност тако озбиљно схватио да је скаутском мотком потегао и на лепотичиног вереника, који је био пришао својој драгој да јој честита на победи.

Те су га особине красиле и у партизанима. У књизи Павла Савића “Наука и друштво” стоји забележено: “Друг X забранио је Павлу Савићу да прави вицеве и дели критизерске примедбе“.
Кад смо били у Врбници изнад Сутјеске, на крају треће офанзиве, јула 1942. године, члан Врховног штаба друг X позва Павла Савића на одговорност и рече му да је крајње време да престане са тим вицевима и критизерским примедбама. Ми ситнина при Врховном штабу, страшно смо се онерасположили.

Добра је страна Павла Савића што није хтео да прихвати тезу да се научници могу затварати у куле од слонове кости и да мирно гледају шта се у свету дешава. Такви су били и многи други српски научници. Та је особина красила и Стојана Новаковића, Јована Жујовића, Јована Скерлића, Јована Цвијића и Николу Теслу. Сви ти великани наше науке осећали су потребу да деле судбину свога народа и да активно учествују у друштвеном животу.

Држећи се принципа да је слобода нераскидив део борбе за прогрес, у најсудбоноснијим данима свога живота, и као човек и као научник, сматрао је да треба да каже истину, иако се са њом многи нису слагали. Као председник Савезне комисије за нуклеарну енергију и председник Стручног савета те Комисије, заступао је тезу да треба развијати сопственим снагама рад у области нуклеарних наука, дајући при томе приоритет фундаменталним истраживањима.
Када је дошло до гласања о усвајању овог првог плана за даљи развој рада у области нуклеарне енергије, Павле Савић је био једини међу научницима за такав став, док су сви остали морали да савију главе, иако су се неки интелигентнији научници међу њима у души слагали с Павлом, али нису имали снаге да кажу шта мисле, па су гласали онако како су моћне институције желеле, дајући предност примени научних тековина било с које стране и било како добијених (куповина лиценци, патената и друго).
Из тих разлога, Павле Савић поднео је оставку на рад у Комисији за нуклеарну енергију и њеним органима и тако напустио Винчу 1960. године.

То није учинио због повређене сујете једног интелектуалца. Кретања у свету за последњих двадесетак година показала су колико је Павле Савић био у праву. Јаз између економски развијених земаља и економски неразвијених све је већи на штету ових других. Велике државе извозе своју технологију мање развијеним земљама, увлаче их у своје интересне сфере, а технологија брзо застарева, па су сиромашни опет приморани да скупо плаћају нове технолошке процесе. А развијање фундаменталних наука у свим областима својим сопственим средствима, најбољи је и најјефтинији пут да сваки мали народ стане на своје ноге и не буде објект експлоатације моћних концерна и разних мултинационалних компанија.

Поштено је што Павле Савић и сам признаје да је борба за истину, та тежња ка остваривању примењене етике, сложен процес. Човек често и без своје воље дође у тешке ситуације где му се чини да је немогућно рећи оно што мисли, па покушава да примењује мимикрију и друге одбрамбене механизме против разних моћника. Тако је, у ствари, ово пола века прошло за Павла Савића у сталним искушењима хоће ли моћи одржавати то своје начело или не. И могу рећи, као његов друг и пријатељ, да сам га највеселијег затицао када је успевао то своје животно начело да оствари у животу, а најпокуњенији ми се чинио када је разбијао главу како да спасе своју душу у кризама што се на сваком кораку јављају.

Tекст који сте имали да прочитате, Владимир Дедијер је написао 1979. за југословенски часопис “Галаксија”, који се бавио популаризацијом науке. Чланак је носио назив “Борац за истину”, и објављен је у јунском издању, у оквиру серије где се југословенској јавности приказивао рад нашег научника.